Prelazak čarobnjaka

Zapazila sam njene oči; bile su zelene i sjajne. Baš taj
dobro-namerni sjaj odagnao je moju ljutnju i začuh sebe
kako je pitam besmisleno pitanje," Da li živite tu u
blizini?"

Osvrnula sam se oko sebe ne bih li videla nešto što bi me
navelo na sledeći korak. Ne znam gde sam stekla tu
predstavu da čovek može da dobije pomoć iz svog
okruženja. Aii obično sam i dobijala pomoć na taj način.
Imaia sam tehniku koja kao da je do mene dolazila
niotkuda i pomoću koje sam dolazila do mogućnosti koje su
mi do tada bile nepoznate. Obično sam puštala misli da mi
odlutaju uperivši pogled u južni horizont, iako nikad nisam
znala zašto biram baš jug. Posle nekoliko minuta
provedenih u tišini, obično bi mi se javljale nove predstave
koje bi mi pomogle da odlučim šta da radim ili kako da

postupim u odredenoj situaciji.

Upravo tada, nasmejana konobarica sa jednim
srebrnim prednjim zubom stavila je na sto dve činije
supe. Klara je učtivo razmenila sa njom par reči na
španskom pre no što je konobarica pohitala da usluži
druge goste.
"Nikada nisam jela supu od kornjače," rekoh dok sam
uzimala kašiku da vidim da li je čista.
"Ješčeš je u slast," reče Klara posmatarajući kako brišem
kašiku salvetom.
Nevoljno sam probala supu. Komadići belog mesa koji
su plivali u gustoj paradajz čorbi su stvarno bili ukusni.
Uzela sam još nekoliko kašika supe, a potom zapitala.
"Odakle nabavljaju kornjače?"
Klara pokaza kroz prozor. "Pravo iz zaliva."

Klara je pojela svoje škampe, kao i pasulj i pirinač. Iako
sam bila više nego sita, Klara je uprkos mom protivljenju,
navaljivala da za desert naručimo karamel krem.
"Bolje ti napuni rezervoar," reče i namignu. "Nikad ne
znaš kada ćeš sledeći put nešto jesti i šta će to biti. Mi u
Meksiku uvek jedemo ono što tog dana ulovimo."
Znala sam da me zadirkuje, ali ipak sam naslućivala
istinu u njenim rečima. Jednom prilikom sam videla
mrtvog magarca na auto-putu. Znala sam da ljudima u
seoskim oblastima nedostaje sistem za rashladivanje i da
stoga jedu bilo kakvo meso koje im dode do ruke. Nisam
mogla a da se ne zapitam kakav će mi biti sledeći obrok.
Potajno reših da svoj boravak kod Klare ograničim na samo
nekoliko dana.

Rekla je: "Kada je
čovek svestan vremena, na primer, može da živi i nekoliko
stotina godina."
"To je besmisleno," rekla sam. "Kako čovek može da
živi tako dugo?"

"Stavljaš kamenje bez ikakvog reda," reče bacivši
pogled na stazu."I još nisi prikupUa lišće.Šta si radila celo
poslepodne, opet sanjarila?"

Taiša Abelar