Ratno tumačenje istorije

Homerovi junaci su pojedinačni ratnici. Da je Hektor mogao da dovede u red i disciplinuje svoje Trojance, sva Ahilova snaga i umeće raspršili bi se pred tim čvrstim strojevima. Ahil primorava na beg stotine Trojanaca jer je nadmoćniji od svakog Trojanca ponaosob i ne postoji sila koja bi ih okupila protiv njega. Čak i da se nekolicina njih ujedinila, ne bi bio moguć povoljan ishod, jer nije postojala nikakva sigurnost da prvi kome bi zapretilo Ahilovo nepromašivo koplje ne bi prestrašen utekao.

Живот у Доњем Египту

Рибе селице не размножавају се само у рекама него расту и у барама, и с њима се ово дешава. Кад им дође време да бацају икру, одлазе у јатима у море. На челу јата стоје мужјаци и избацују мушко семе, а женке, које иду за њима, гутају семе и њима се одмах оплођавају. Кад су се у мору задовољиле и умириле, пливају натраг свака у своје боравиште. Али сада их не предводе мужјаци него женке, које чине оно исто што су малопре радили мужјаци; оне, наиме, сад избацују икру која је велика као зрно од проса, и њу гутају мужјаци, који иду иза њих. Али та мала зрна су такође рибе, јер од зрна, која су пpeoстала и нису прогутана, постају и нарастају рибе. Ако се риба улови за време њеног излажења у море, види се да јој је глава са леве стране без љуске, а кад се врате натраг, онда им је огуљена љуска на десној страни главе. То им се дешава због тога што се за време пливања у море и за време пливања натраг тискају уз леву обалу и додирују је да због струје не би залутале и изгубиле пут. Кад Нил почне да расте, речном се водом прво испуне рупе и удубљења у околини саме реке и та вода продире подземним путем. Сва су та места одмах пуна ситне рибе. Откуд оне настају, ја то овако објашњавам: кад је Нил прошле године опао, рибе су избациле јаја у глиб и са последњом водом отишле у реку; а кад је следеће године вода опет нарасла, одмах су од тих јаја постале рибе. Толико о рибама.

Prelazak čarobnjaka

Zapazila sam njene oči; bile su zelene i sjajne. Baš taj
dobro-namerni sjaj odagnao je moju ljutnju i začuh sebe
kako je pitam besmisleno pitanje," Da li živite tu u
blizini?"

Osvrnula sam se oko sebe ne bih li videla nešto što bi me
navelo na sledeći korak. Ne znam gde sam stekla tu
predstavu da čovek može da dobije pomoć iz svog
okruženja. Aii obično sam i dobijala pomoć na taj način.
Imaia sam tehniku koja kao da je do mene dolazila
niotkuda i pomoću koje sam dolazila do mogućnosti koje su
mi do tada bile nepoznate. Obično sam puštala misli da mi
odlutaju uperivši pogled u južni horizont, iako nikad nisam
znala zašto biram baš jug. Posle nekoliko minuta
provedenih u tišini, obično bi mi se javljale nove predstave
koje bi mi pomogle da odlučim šta da radim ili kako da

postupim u odredenoj situaciji.

Upravo tada, nasmejana konobarica sa jednim
srebrnim prednjim zubom stavila je na sto dve činije
supe. Klara je učtivo razmenila sa njom par reči na
španskom pre no što je konobarica pohitala da usluži
druge goste.
"Nikada nisam jela supu od kornjače," rekoh dok sam
uzimala kašiku da vidim da li je čista.
"Ješčeš je u slast," reče Klara posmatarajući kako brišem
kašiku salvetom.
Nevoljno sam probala supu. Komadići belog mesa koji
su plivali u gustoj paradajz čorbi su stvarno bili ukusni.
Uzela sam još nekoliko kašika supe, a potom zapitala.
"Odakle nabavljaju kornjače?"
Klara pokaza kroz prozor. "Pravo iz zaliva."

Klara je pojela svoje škampe, kao i pasulj i pirinač. Iako
sam bila više nego sita, Klara je uprkos mom protivljenju,
navaljivala da za desert naručimo karamel krem.
"Bolje ti napuni rezervoar," reče i namignu. "Nikad ne
znaš kada ćeš sledeći put nešto jesti i šta će to biti. Mi u
Meksiku uvek jedemo ono što tog dana ulovimo."
Znala sam da me zadirkuje, ali ipak sam naslućivala
istinu u njenim rečima. Jednom prilikom sam videla
mrtvog magarca na auto-putu. Znala sam da ljudima u
seoskim oblastima nedostaje sistem za rashladivanje i da
stoga jedu bilo kakvo meso koje im dode do ruke. Nisam
mogla a da se ne zapitam kakav će mi biti sledeći obrok.
Potajno reših da svoj boravak kod Klare ograničim na samo
nekoliko dana.

Rekla je: "Kada je
čovek svestan vremena, na primer, može da živi i nekoliko
stotina godina."
"To je besmisleno," rekla sam. "Kako čovek može da
živi tako dugo?"

"Stavljaš kamenje bez ikakvog reda," reče bacivši
pogled na stazu."I još nisi prikupUa lišće.Šta si radila celo
poslepodne, opet sanjarila?"

Taiša Abelar

Ratujući godinama, on je bio davno navikao da se vozi u bitke, tako, u kolima, bez smisla i bez razloga, u nekom neizbežnom redu, po volji tudoj

BEZ NASLOVA

Ovo je priča o psima. O starim psima. I psima prosjacima. Psima koji su izgubili gazde. I psima čije su se gazde izgubile. O tužnim psima. I srećnim psima. Jedan me upravo posmatra. Leži tu i umire. Umire tiho da ne smeta. Drugog su otrovali. Legao je i zaspao. Trećeg su proganjali. Ulovili. Zatvorili. Umorili. Četvrtog su gađali kamenjem. I smejali su se. Peti pas je proživeo na ulici. Jurio je za branicima automobila. Lizao namašćene pločnike. Češao se slatko nogom iza ušiju. Oni što su ga sretali na ulici zvali su ga pas. Oni što su ga upucali pseto. Šesti je živeo dobro i nikada nije umro. Pisao je memoare. Pronašao je dobrog izdavača. Sedmi pas bio je vispren. Promenio je dlaku za mačeću. Naučio da prede. Eno ga tamo. Leži u krilu neke debele gospođe i prede. Hrani se isključivo džigericom. Nikada se nije navikao na taj ukus. Tako ti je to. Osmog je odnela kuga. Deveti je bio slep. Deseti je proputovao svet. I lajao na vozove. Od Australije do Brazila. Tamo je upoznao jedanaestog psa. U jednoj faveli. Zamenili su identitet. Danas jedanaesti pas putuje svetom. Ne laje na vozove iz tuge prema prijatelju koji je umro od gladi. O dvanaestom se malo zna. On je samo pas. Nikad gladan. Nikad žedan. Ne juri za branicima automobila. Ne putuje. Ne druži se sa drugim psima. Ne zna da prede. Ne piše memoare. Niti razume reči kao što su zatvor. Ili otrov. Ili kamen. To je pas iz naslova ove priče. Pas koji nema ime. Pas koji ne postoji.

Milena Z. Petrović

Pogledaj : mImma sEnna writer

Шћућурени као пси гураху се међу собом.