петак, 20. фебруар 2009.

Ratujući godinama, on je bio davno navikao da se vozi u bitke, tako, u kolima, bez smisla i bez razloga, u nekom neizbežnom redu, po volji tudoj






BEZ NASLOVA

Ovo je priča o psima. O starim psima. I psima prosjacima. Psima koji su izgubili gazde. I psima čije su se gazde izgubile. O tužnim psima. I srećnim psima. Jedan me upravo posmatra. Leži tu i umire. Umire tiho da ne smeta. Drugog su otrovali. Legao je i zaspao. Trećeg su proganjali. Ulovili. Zatvorili. Umorili. Četvrtog su gađali kamenjem. I smejali su se. Peti pas je proživeo na ulici. Jurio je za branicima automobila. Lizao namašćene pločnike. Češao se slatko nogom iza ušiju. Oni što su ga sretali na ulici zvali su ga pas. Oni što su ga upucali pseto. Šesti je živeo dobro i nikada nije umro. Pisao je memoare. Pronašao je dobrog izdavača. Sedmi pas bio je vispren. Promenio je dlaku za mačeću. Naučio da prede. Eno ga tamo. Leži u krilu neke debele gospođe i prede. Hrani se isključivo džigericom. Nikada se nije navikao na taj ukus. Tako ti je to. Osmog je odnela kuga. Deveti je bio slep. Deseti je proputovao svet. I lajao na vozove. Od Australije do Brazila. Tamo je upoznao jedanaestog psa. U jednoj faveli. Zamenili su identitet. Danas jedanaesti pas putuje svetom. Ne laje na vozove iz tuge prema prijatelju koji je umro od gladi. O dvanaestom se malo zna. On je samo pas. Nikad gladan. Nikad žedan. Ne juri za branicima automobila. Ne putuje. Ne druži se sa drugim psima. Ne zna da prede. Ne piše memoare. Niti razume reči kao što su zatvor. Ili otrov. Ili kamen. To je pas iz naslova ove priče. Pas koji nema ime. Pas koji ne postoji.

Milena Z. Petrović

Pogledaj :
mImma sEnna writer

1 коментар: